Treptaj

Velibor Jović
:
Treptaj

Autor: Velibor Jović

Naslov: Treptaj

Izdavač: SKOR, Novi Sad

Godina: 2021

Urednik: Mile Kostić Dubnica

Lektura: Ana Mitić Stošić

Recenzent: Ana Mitić Stošić

Grafička obrada: Bora R. Čeklik

ISBN: 978-86-7970-185-5

Najveća prepreka u životu je STRAH.
Najružniji osećaj je MRŽNJA.
Najveća greška je ODUSTATI.
Najlepši poklon je OPROŠTAJ.
Najveća snaga je VERA.
Najlepša stvar je LJUBAV.

Njegova svetost Patrijarh Pavle

„Treptaj je pokretač kod svakog čoveka da mu srce zatreperi kao list na grani i da zaigraju osećanja, uspomene i sećanja topla i nežna, ponekad i setna“, kaže autor Velibor Jović objašnjavajući naslov svoje prve zbirke pesama Treptaj. Ova zbirka predstavlja specifičan autobiografski zapis autora, pretočen u stihove i prosut pred čitaoca da lagano po njemu hoda. Kao sa požutelog rama skida paučinu sa svog sećanja, tragajući za titrajima i pevajući o voljenoj ženi, zavičaju, đacima, herojstvu i legendama, pozivajući čitaoca da zajedno prođu ispod duge i „upiju sve njene boje u uspomeue kao pruge“.

D.M.

   

Velibor Jović je poput poslednjeg izdanka na tradicionalnoj grani pevanja i života, pesnik na prelazu između vekova koji donose samo nemire i promene, sa malom dozom želje da bude savremen. Tematika, jezik i stil poezije koja se ovom pesničkom knjigom otvara čitaocima pobuđuje misao o prošlim danima, o ljubavi, moralnim vrednostima, ukorenjenosti u etinjstvu koje izgrađuje čitav život i usmerava čoveka.

 

Stihovi su pretežno duži od deseterca raspoređeni u katrenima sa unakrsnom ili obgrljenom rimom i svojevrsnom semantičkom cezurom posle drugog stiha. Takav narativni ritam i ton pevanja, sa pojednostavljenim epitetima i poređenjima, vraća čitaoca u neka prošla vremena koja se sigurno kao takva neće ponoviti.

 

U ovoj pesničkoj knjizi treba uočiti kao naročitu vrednost širinu tematike koja se prelama između prošlih i sadašnjih dana. Ona se kreće od ljubavi prema ženi ka ljubavi prema precima i poginulim junacima; od refleksija o prolaznosti do snova u kojima će večno goreti nada i, naposletku, od mladosti ka starosti u kojoj je sublimisano sve navedeno, u kojoj se svode računi i dolazi do pomirenja sa životnim istinama.

Ana Mitić Stošić

 

JUTARNJA PESMA

 

Kad jutrom ranim gaziš po rosnoj travi,

seti se sela što se sneno uvek budi.

Nad krovovima pramen dima se javi,

dok prvi zračak sunca nebom ne zarudi.

 

Snopovi žita otežali od roda i zrna zlatnog,

slažu se na gumnu oko stožera nakrivljenog.

Odmorni konji frkću i gaze svoj prvi galop,

dok ne raznesu kopitama odvezan svaki snop.

 

Kad se slama pod kopitama konjskim usitni,

odvode se konji da im se snaga i glad zasiti.

Zobnice sa lanjskim zobom čekaju vršače

da se posle odmora za stožer opet zakače.

 

Već konopac ceo sunce skočilo nad selom,

prevrće se pregažena slama na drugu stranu.

Ispada žito iz klasa i nestaje sa slamom belom,

na gumnu raširenom gde sve želje naše stanu.

 

Novo žito sa gumna dočekaće stara potočara,

da samelje brašno za svu čeljad i pomeljara.

Saviće se u korama crnim sva naša teška muka,

zaboravićemo težinu našeg stalnog argatluka.

     

     Velibor Jović, penzioner iz Vlasa, rođen je 18. 11. 1950. godine u selu Stancu u seljač-koj porodici. Završio je Višu pedagošku školu na grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost u Vranju. Po završetku školovanja stiče zvanje nastavnika srpskohrvatskog  jezika i 1973. godine započinje rad u Osnovnoj školi „20. oktobar“ u Vlasu, gde sa suprugom učiteljicom ostaje do penzionisanja, iskazujući tako vernost školi gde se školovao i kraju gde je rođen.

     U toku gimnazijskih dana, a kasnije na Višoj školi pokazuje sklonost ka književnom stvaralaštvu. Prisustvuje književnim tribinama i aktivno učestvuje u radu „Književne omladine“ grada.

     U toku rada u osnovnoj školi pokrenuo je izdavanje školskog lista „Vihor“ radi objavljivanja literarnih radova učenika sekcije, kojom je rukovodio. Uz pomoć rukovodstva škole formirao je đačku i nastavničku biblioteku sa više od deset hiljada knjiga i unapređivao njen rad.

     U vremenu od 1988. do 2002. godine bio je direktor škole, i sarađivao sa redakcijom školskog lista „Srećni dani“,  koji objavljuje literarne radove učenika osnovnih škola sa područja opštine Vranje.

     Iako prevremeno penzionisan nije zaboravio na književnu aktivnost. Rezultat toga su recenzije za pesnikinju i proznog pisca Danicu Đurić iz Lajkovca, i zbirka pesama Treptaj.